Da li bi ti...ovaj...ne znam...mozda..ma da...da li bi ti, u dobru i zlu, bolesti i zdravlju, smaranju i zezanju...bio moj “upotpunjivach” vremena ? (u originulu: riempitore del tempo)
Jednom, u nekom divnom momentu nakon “kvazi” raskida, patatina mi je rekla da svi popunjavamo vrijeme nekom drugom..na neki nacin. Da tu malo ima ljubavi..vise mozda nekih potreba..A ja sam bila citavog jednog dana bez mog privatnog riempitore-a..i da..vec sam bila u fazi “pritisnite dugmence za okretanje planete za 180 stepeni”. Moram priznati...patatina mi uvijek ubaci centrifugu u glavi. Kao da i ovako nemam o cemu da mislim! I eto ove dosadne srijede..ako mogu da dodam jos neku zelju na spisku za ovu godinu, bas bih voljela nekog da mi popuni, dopuni, upotpuni (viva la Mary!!!) ovaj dan. Ovo slobodno vrijeme za izvoz (samo se zavaravam). Grad u kome zivim naucio me mnogim stvarim, okrenuo mi je misli i stavove bar 323 puta godisnje, ali ono u cemu je definitivno imao najvishe udjela je u mom smaranju. Prvoklasno smaranje. Bez i jedne mane, i sa zlatnom mashnom na sertifikatu. Najnjegovanije smaranje koje znam. Ne prodje ni jedan dan, da makar 15 min ne posvetim samo njemu. Mom klasicnom riempitoru vremena – mr.smaranju. A navike ucine svasta...Natjeraju te da ti nedostaje nesto sto nikad nisi ni pomislio da bi moglo da bude dio tvog zivota. Nevidljivo postane esencijalno. Mogucnosti postanu neminovnosti. Zelim da svi makar jednom pogrijeshe kartu solo andata...i odu mjesec, dva, pet...kasnije. Ili ne odu.
